O ekologiji, politici i siromašnima

U današnjem svetu politika i ekologija sve češće se nalaze na suprotnim stranama istog problema. U borbi oko rešavanja istog u sopstvenu korist “zaraćene“ strane služe se svim sredstvima, ali pobednik se u većini slučajeva unapred zna. A to nisu ekolozi.

economy_is_ecology_found_footage

Ali kakve sve to veze ima sa siromašnima? Svaki put kada ekologija izgubi bitku protiv politike, neki od problema vezanih za očuvanje sredine u kojoj živimo se uveća, a oni koji te promene najviše osećaju svakako su siromašni ljudi.

Razmislimo na trenutak o situaciji u Africi. To je kontinent koji klimatske promene i globalno zagrevanje najviše pogađaju. S porastom temperature i sušama koje idu rame uz rame, velika je verovatnoća da će se narod na ionako vrelom, siromašnom, slabo razvijenom i u mnogim delovima građanskim ratovima razorenom kontinentu naći pred još većim izazovom da obezbedi sebi puko preživljavanje.

Ovde je na sceni jedna od najvećih ironija u istoriji čovečanstva – najsiromašniji i najugroženiji najviše ispaštaju zbog grešaka, nemara i pohlepe najbogatijih.

Visokorazvijene države najodgovornije su za zagarđenja svih medijuma na Zemlji, globalno zagrevanje i mnoge druge “manje“ ekološke probleme s kojima se svakodnevno suočavamo. Međutim, SAD, Nemačka, Francuska i drugi bar imaju uslove da odgovore na njih traže kroz ulaganje u nauku, nove tehnologije, održivo upravljanje resursima itd. To je luksuz koji siromašne, slabo razvijene zemlje sebi jednostavno ne mogu da priušte. A bez novca je u civilizovanom svetu malo šta moguće uraditi.

Računica je jasna – siromašni zavise od milosti i dobre volje bogatih. Kako ekološki problemi današnjeg sveta više nemaju samo nacionalni, pa ni regionalni, već globalni karakter, bogatim zemljama nije dovoljno (ili bar ne bi trebalo da bude) da pažnju obraćaju samo na probleme u “sopstevnom dvorištu“, već bi delovanje moralo biti prošireno na celu planetu. Naročito na njen najugroženiji deo.

Iako najveće svetske sile uglavnom razumeju situaciju i prepoznaju magnitudu problema, obezbeđivanje finansiranja za slabo razvijene države predstavlja poteškoću.

Naročito se to odnosi na prilike u današnjem svetu, u vreme ekonomske krize (koliko god ona bila opravdan argument ili ne), kada su finansijski najjače države skoncentrisane uglavnom na održavanje sopstvenih ekonomija.

U takvim okolnostima siromašni moraju da čekaju neka “bolja vremena“, kada će u svetu biti dovoljno novca i za njih. Jedna od stvari koju bogati stalno zaboravljaju je da siromašni takođe imaju pravo da prežive, a da bi u tome uspeli neretko su primorani da eksploatišu i uništavaju prirodu.

Kada su stomaci prazni, ljudi ne mare previše za prirodu i njeno blagostanje. I to je potpuno razumljivo. Nagon za preživljavanjem najjači je nagon kod živih bića, tu spora nema.

Ne postoji način da siromašnom čoveku iz, recimo, subsaharske Afrike koji ima troje gladne dece neko objasni zašto bi trebalo da prestane sa uništavanjem šuma i ubijanjem životinja jer time “šteti prirodi“, kada je to jedini način na koji on može sebi obezbediti novac.

A kao što je rečeno, on taj novac neće potrošiti na najnovije patike ili izlazak sa društvom na novo “fensi“ mesto u gradu. On mu je potreban da preživi. Protiv toga argumenti ne postoje. Bar ne oni koji u sebi ne sadrže najveće moguće licemerje. Pa i bezobrazluk.

Sve dok je siromaštvo zastupljeno u tolikoj meri širom Zemlje, globalna ekološka svest neće biti dovoljno jaka da spreči čovečanstvo da rezerviše sebi kartu u jednom smeru do ekološke katastrofe kataklizmičnih razmera.

Mora da nam bude jasno da pomaganjem siromašnima širom sveta indirektno pomažemo i sebi. Neki će reći da je to izlizana fraza. Ali činjenice i brojke koje su dostupne svuda brzo će ih demantovati.

Često se može čuti da je zaštita životne sredine u današnje vreme luksuz. Možda i jeste, ali tako svakako ne bi smelo da bude. Barem ako želimo da kao vrsta još neko vreme potrajemo na ovoj planeti.

 

Autor: Predrag Ozmo